Bulevar revolucije. Odrasla sam u najdužoj ulici u Beogradu, nekadašnjem Bulevaru revolucije, danas Bulevaru Kralja Aleksandra, dugom 7.5km. Laganim hodom, od Trga Marksa i Engelsa, tj. Nikole Pašića, do Smederevskog puta potrebno je oko dva i po sata hoda. Živeli smo u delu Bulevara koji se zove Đeram, u blizini pijace. Sa obe strane ulice nalazile su se radnje, mahom zanatske – obućarska, krznarska, krojačka, sajdžijska, poslastičarska, rukavičarska, tašnerska, parfimerijska, pekarska, sodadžijska, kazandžijska, bravarska… Kako se ulica menjala ili su majstori starili i odlazili u penziju, zanatske radnje polako su nestajale. 

Otac. Moj otac je želeo da sopstvenim rukama nešto popravi ili napravi, ali nije umeo, i nije bio dovoljno vešt, a nije ni imao strpljenja. U kući je, međutim, uvek imao alat, a na imanju malu radionicu sa uredno složenim vijcima, zavrtnjima, čavlima… Svi majstori koji bi kod nas dolazili da nešto urade bili su zadivljeni. Poznavao je sve zanatlije u kraju. Kada bi nam nešto trebalo – zamena flekica, šivenje kožnih naglavaka za ritmičku gimnastiku, krojenje i šivenje odela, pantalona ili haljine, uživanje u kuvanim đevrecima, mekikama, sladoledu i tulumbama – on je imao rešenje. Voleo je da razgovara sa majstorima, da sa njima sedi, pije piće, da se druži. Uvek je pokazivao ozbiljno poštovanje za njihov rad. I oni su ga voleli – Vlada Bombaj (poslastičar), Aca stolar, Dragan obućar, Pera krojač, Zora šnajderka…

Zanat. Zanat je vrsta delatnosti koja podrazumeva posebnu veštinu u procesu ručne izrade proizvoda. U 19. i prvoj polovini 20. veka zanatstvo je smatrano prestižnom profesijom i najčešće je pripadalo tradiciji porodičnih zanimanja. U organizaciji rada zanatske radnje postoji jasna hijerarhijska struktura, kao i potpuno određena pravila rada, ponašanja i vrednovanja. Zanatskom proizvodnjom rukovodi majstor čije znanje, veština i iskustvo predstavljaju garanciju za nastanak kvalitetnog proizvoda. Zvanje majstora stiče zanatlija koji je, nakon dugogodišnjeg učenja i položenog majstorskog ispita, postao učitelj, dostigavši savršenstvo u određenoj oblasti.

 Zanatstvo. U zanatstvu postoji nešto što je po meri čoveka – zanatlija izrađuje proizvod, a mušterija sa kojom ima direktan kontakt dolazi da preuzme proizvod… to je veza između onoga ko proizvodi i onoga ko je korisnik… to je ozbiljna odgovornost.[1]

 Biti majstor. Biti majstor znači umeti odvojiti za vreme rada svoj posao od svega ostalog, znati tačno i jedino pred očima imati: šta treba uraditi i kako to uraditi; ne obazirati se ni na što što nema sa tim veze; ne pomišljati na neuspeh; ničega se ne plašiti a ništa ne ostaviti slučaju; uvek biti sav pri onom delu posla koji u tom trenutku obrađuješ… Svaki dobar majstor uvek je nezadovoljan i svojim poslom i onima koji mu pomažu.[2]

Majstorski ispit. Šegrt (zanatlijski učenik) je polagao ispit za kalfu (zanatlijski pomoćnik), a kalfa za majstora. Kalfa je mogao da polaže ispit tek kada postane punoletan i posle najmanje dve godine obavljanja zanata. U praksi je taj staž trajao i duže od četiri godine, jer su majstori, naročito onih zanata koji su trpeli veliku konkurenciju, nastojali da onemoguće kalfama da postanu majstori. Majstorski ispit se polagao u esnafskom domu, pred komisijom ili pred esnafskom upravom, a kandidat je odgovarao na tri pitanja koja su se odnosila na tehnologiju izrade nekog predmeta i pokazivao svoju rukotvorinu. Kada se kalfa proizvede u majstora, starešina ga je savetovao kako da se vlada i pripasao mu kecelju i predao majstorsko pismo.[3]

 Zanatsko umeće. Primenjena scenska umetnost i zanatsko umeće uvek su u našim pozorištima bili, u najboljem slučaju, u drugom ili trećem planu razmatranja tema vezanih za oblikovanje i artikulaciju scenskog prostora. Danas… , svi iz drugog plana gotovo prestaju da postoje. Pozorišni programi i način na koji se u njima pominju (ili najčešće i ne pominju) autori i saradnici iz ovih oblasti su, u tom smislu, više nego pouzdan pokazatelj.[4]

Pozorišni majstori. Majstora je sve manje. Nedostatak pravih škola, gotovo sistematično odustajanje od tradicionalnih tehnologija izrade scenske opreme, ali, iznad svega, tragično omalovažavanje svega u teatru što nije glumački i rediteljski rad, dovodi nas, naravno, u stanje u kojem zaista doprinos „tehnike“ kreativnom nivou predstave postaje mali ili nikakav… Najpre, međutim, moramo menjati svoj odnos prema dragocenim ljudima „iza kulisa“ i pronaći i obeležiti njihovo stvarno mesto u procesu stvaranja pozorišta.[5]

Majstorsko pismo. Petnaest godina nakon prethodnog Bijenala, Glavnu izložbu posvećujemo samo onim pozorišnim ljudima čijem radu se, kao publika, divimo, ali nikada izbliza, i koji se ne penju na pozornicu i ne dobijaju aplauz. Posvećujemo je isključivo ljudima iza scene i njihov rad stavljamo pod svetlost reflektora.

                                                                                                                                                                                                       Tatjana Dadić Dinulović