Close
Sagledavajući složenu strukturu umetničkih disciplina, inženjerskih tehnologija i zanata koja čini scenski događaj, a u želji da se na jednom mestu, kompetentno i ravnopravno susretnu ljudi iz svih institucija i sredina – pozorišta, škola i fakulteta, projektantskih biroa i izvođačkih preduzeća, umetničkih ateljea i profesionalnih agencija – koje svojim delovanjem učestvuju u koncipiranju, pripremi ili realizaciji scenskih događaja, osnovano je Jugoslovensko društvo za umetnost i tehnologiju spektakla (YUSTAT). Osnovni zadatak ove asocijacije profesionalaca i stručnih institucija bio je da, kroz različite oblike i metode rada, pomogne ustanovljavanje, razvoj i valorizaciju svih oblasti, delatnosti i procesa koji grade fizički korpus i opremu scenskog prostora, kao i sredstva komunikacije i korespodencije teatra i svih oblika spektakla, sa javnošću, kulturnom i građenom sredinom. Uz organizaciju obrazovnih i informativnih programa, naučnih i stručnih skupova, izdavaštvo, rad na utvrđivanju profesionalnih normativa i standarda, međunarodnu saradnju u okviru OISTAT-a (Međunarodne asocijacije za scenografiju, arhitekturu, tehniku i tehnologiju pozorišta, čiji je YUSTAT centar za Jugoslaviju) i van nje, jedan od ključnih segmenata rada Društva predstavljala je kontinuirana izlagačka delatnost.
U tom smislu, kao jedan od najznačajnijih permanentnih projekata YUSTAT-a, ustanovljen je Bijenale scenskog dizajna. Struktura ove izložbe naglašavala je trojni karakter spektakla (prostor – scena – događaj), ali i procesa produkcije (autorski rad – tehnička razrada i priprema – realizacija). Tako su u prvom planu Bijenala, uz likovni i zvučni dizajn spektakla, dizajn scenskog prostora i sredstava promocije i komunikacije, stajali radovi iz oblasti primenjene scenske umetnosti i zanatskog umeća.
Osnovni zadatak Prvog bijenala scenskog dizajna bio je da pokaže mnoge slojeve u kojima je izgrađena struktura scenskog događaja i time istakne već ustanovljene vrednosti, a jednako podstakne i ohrabri traganja za novim putevima i poljima. Istovremeno, Bijenale je bio i selekciona izložba za izbor radova koji su Jugoslaviju predstavljali na Praškom kvadrijenalu, nesumnjivo najznačajnijoj međunarodnoj manifestaciji u oblasti scenskog dizajna.
Katalozi Bijenala scenskog dizajna:
PRVO
DRUGO
TREĆE
ČETVRTO
PETO
ŠESTO
PRVI BIJENALE
REČ ŽIRIJA
VELIKI DUHOVNI I STVARALAČKI SVET UNUTAR SVETA TEATRA
Kada smo se u YUSTAT-u odlučili da pokažemo i javno podržimo veliki duhovni i stvaralački svet unutar sveta Teatra, onaj bezmerni niz napora i otkrića, rada i tako često zaboravljenih pregalaca onda kad se rašire krila pozorišnih zavesa i čina koji se iza krije – i da to podržimo jednim Bijenalom – učinili smo to sa poštovanjem i sa divljenjem.
Poštovanjem za složenost pozorišnoga dela, za njegovu slojevitost, za unutrašnja tkanja svake predstave, istraživanja, tanano preplitanje pozorišne ideje i njenog OSTVARENJA u ponoći svega što je prati i što je često, tako skromno i suzdržano, možda i čini.
Sa divljenjem za sve one ljude i umetnike, majstore i “izvršioce”, “radnike” i “zapostavljene” neimare Teatra na svim njegovim ravnima, bez kojih bi umetnost scene i na sceni bila tek samo nada.
Vremena, poslednja, možda i nisu bila naklonjena najvišim domenima ove smotre. Možda još uvek neophodni dijalog između SCENE i njenih tolikih BOČNIH STRANA nije dovoljno naglašen. Najzad, možda je, kao i svaki početak – i ovaj Prvi Bijenale tek samo jedna velika skica, projekt jednog novog odnosa prema “drugome” u Pozorištu, iako ništa ne može ni zameniti niti smanjiti sam pozorišni čin, predstavu, delo. Ali baš zbog svega toga: magija Teatra, oduvek nedokučiva i neprolazna, vidljivo bi bila manja da se u njegovome krilu i unutra ne nalaze toliki ljudi i tolike njihove sile da dizajniraju, da scenu zamisle i izvedu, da glumce obuku i da im sašiju, da zapišu muziku ili da je sklope, da osvetle ili ozvuče, da oslikaju ili vajaju za scenu, da rukama i radom izvedu, da prave kuće kao pozorišta ili da bilo koji prostor učine scenom. I kada na pozorišnim plakatima osvanu “masnim slovima” imena zvezda, zasluženih naravno, ima toliko drugih koji su zvezdu digli.
Tako se, uvereni smo svi, čine dužni koraci ka građenju jedne nove pozorišne kulture u nas. Nagrade i priznanja na ovom Bijenalu nisu tek samo potrebni “paralelni” oblik uvažavanja “zasenčenih” delovanja naših Pozornica, nego su i naš nedvosmisleni poziv i publici i kulturnoj javnosti, ali i svim ljubiteljima i ljudima Teatra da nam se pridruže u brizi i slavljenju SVIH DIMENZIJA SCENE, bez tako čestih “podela”, koje na toliko mesta i tako jasno prete. Sve će se menjati i treba, ali će SLOŽENOST pozorišnoga dela ostati zauvek i njegova najdublja i najvažnija poruka.
Toj poruci posvećen je Prvi Bijenale koji je pred vama.
Ranko Radović
Prvo bijenale
GRAD I POZORNICA, Radivoje Dinulović
“Postoji neki čudan paralelizam između tog opšteg rušenja zivota, koje leži u osnovi savremenog rasula, i brige oko kulture koja se nikad nije podudarala sa životom i koja je stvorena zato da bi upravljala njime… Ako je pozorište stvoreno zato da omogući našim potisnutim strastima da izađu na svetlost dana, onda se neka vrsta užasne poezije razotkriva kroz čudne postupke u kojima izvitoperavanje činjenice življenja pokazuje da je snaga života netaknuta i da bi bilo dovoljno da je samo bolje upravimo.”
Antonen Arto (1)
“Biti majstor znači umeti odvojiti za vreme rada svoj posao od svega ostalog, znati tačno i jedino pred očima imati: šta treba uraditi i kako to uraditi; ne obazirati se ni na što što nema sa tim veze; ne brinuti se za uspeh, ne pomišljati na neuspeh; ničega se ne plašiti a ništa ne ostaviti slučaju; uvek biti sav pri onom delu posla koji u tom trenutku obrađuješ.”
Ivo Andrić (2).
U vremenu kojem je život postavio svoju teatralnost tako snažno u prvi plan naših misli, gotovo je sasvim dovedena u pitanje istinska potreba za pozorištem. Barem, onim pozorištem u kakvom smo strasno učestvovali poslednjih decenija, kao gledaoci ili, ponekad, akteri, “surovog teatra”, “redateljskog kazališta”, pozorišta ambijenata, pripremljenih i spontanih uličnih događaja.
Nije zato čudno sto se, ko zna po koji put, iznova pitamo sta je zaista moderno pozorište, u kojim se pravcima kreće, kakav je i koliki stvarni značaj karaktera i forme scenskog prostora, da Ii je scenografija samo ovlašni dekorativni sloj, ili suštinski, ključni element pozorišnog čina, podstiče Ii tehnologija ili ograničava i uslovljava kreativni rad, jesu Ii zanatlije i tehničari u pozorištima nužno zlo, “servis” ili posvećeni, dragoceni učesnici stvaranja predstave, da Ii je, najzad, medijska komunikacija sredstvo komercijalizacije pozorišnog događaja jednako kao i svake druge robe, ili novi umetnički doprinos složenoj i bogatoj strukturi teatra.
Odgovora na ova pitanja naizgled nema. Ali, način na koji pozornice pronalazimo u teatrima, ili van njih, u napuštenim objektima, ili jednostavno zauzimajuci svojim telima otvorene prostore grada ipak je jedan od mogućih puteva opstanka uprkos uslovima za koje nam se često čini da gori teško mogu biti.
Stav da je “scenski prostor je uvek u isti mah mesto igre i mesto na kojem su predstavljeni konkretni uslovi života ljudi” (3), a artikulacija javnih događaja i prostora u kojima se odvijaju jedna od ključnih tema uspostavljanja urbanog identiteta i kulture, potvrdile su na više nego dramatičan način (danas već tromesečne) manifestacije na otvorenim prostorima Beograda i mnogih drugih gradova i mesta širom Srbije. Ne ulazeći u političke, sociološke, pa ni kulturološke ravni ovih događaja (a pre svih, “Studenstskog protesta” 96-97) i usmeravajući pažnju na fenomenologiju jednog, za našu sredinu, po mnogo čemu izuzetnog procesa, sasvim lako i jasno možemo ustanoviti da je “pozornica koja predstavlja svet” (4) danas redefinisana u grad koji ne samo da predstavlja pozornicu, već to uistinu i postaje. Kada smo razmatrajući spontane i izabrane gradske scene Dubrovnika, Kotora i Budve govorili o neartikulisanim javnim prostorima Beograda, pa čak i u onim delovima grada koje smatramo dragocenim i u čije su uređenje uloženi ogromni napori i sredstva, promišljali smo urbane ambijente i objekte koji svojim karakterom i duhom, poput “Théâtre du Vieux Colombier” Kopoa i Žuvea, prizivaju, pa čak i nameću određenu vrstu spektakla, kao segmenta urbane kulture i načna života u gradu, koji nikako ne bi smeo biti zapostavljen. Događaji su, međutim, ne čekajućci planove i planere, snažno i bezobzirno pronalazeći za sebe prostor, pretvorili preko noći banalne i jalove trgove i ulice Beograda u blistave “poznice života”.
Posmatrajući kako su se scene BITEF-a, kao mesta susreta sa avangardnim projektima, kretale, najpre iz mladog, snažnog i vatrenog Ateljea 212, u sportske dvorane, fabričke hale, napuštena skladišta i garaže, zatim u pozorišne institucije, da bi glamurozna (ali nikako pozorišna) dvorana Centra “Sava” postala završni okvir jednog čudnog modela istovremene elitističke i populističke orijentacije (što je, čini se, jedna od najtačnijih slika naše današnje kulturne sredine), možemo gotovo sa sigurnošću ustanoviti programske, konceptualne i likovne pretpostavke koje su odredile karakter preoblikovanja značajnog broja novih prostora spektakla devedesetih godina. Transformacija crkve na Bajlonijevoj pijaci u Bitef teatar je otvorila, međutim, za našu sredinu, sasvim novu temu otkrivanja i vraćanja u život (najčešće, doduše, pomoću “rekonstrukcije metlom”) različitih altenativnih prostora, sada kao objekata scenskih događaja.
Odnos prema dizajnu likovne opreme scene danas je veoma teško odrediti. Nesumnjiv kreativni i profesionalni nivo scenografskog i kostimografskog rada, na koji smo, svakako ne bez razloga, već decenijama ponosni, ogleda se sve ređe u značajnim pozorišnim projektima. Razlozi su mnogi – presudni je, svakako, nedostatak novca, ali i one eruptivne stvaralačke energije, koja u pozorištu pokreće svakoga, od aktera, do scenskih radnika i majstora u radionicama. A majstora je sve manje. Nedostatak pravih škola, gotovo sistematično odustajanje od tradicionalnih tehnologija izrade scenske opreme, ali, iznad svega, tragično omalovažavanje svega u teatru sto nije glumački i rediteljski rad, dovodi nas, naravno, u stanje u kojem zaista doprinos “tehnike” kreativnom nivou predstave postaje mali ili nikakav. Ova se situacija svakako može i mora promeniti. Najpre, međutim, moramo menjati svoj odnos prema dragocenim ljudima “iza kulisa” i pronaći i obeležiti njihovo stvarno mesto u procesu stvaranja pozorišta.
Ogroman doprinos koji, sa druge strane, daje kulturnim događajima čitav sistem elemenata i sredstava grafičke i vizuelne komunikacije, posebno poslednjih godina, pojavom i razvojem izuzetnih umetnika i kreativnih grupa, jasno pokazuje na koje se sve načine može artikulisati potreba za učešćem u kreiranju i realizaciji spektakla. Snažni razvoj marketinškog pristupa može, verovatno, biti i opasnost za kulturne institucije i njihove programe, ukoliko se “proizvodnja” umetničkih programa prilagodi potrebama našeg, prilično specifičnog, “tržišta”, ili ako sredstva promocije postanu sama sebi cilj (za šta bi se, takođe, mogli pronaći mnogi primeri). Sjajni rezultati, međutim, u kreiranju plakata, zastava, grafičkih materijala, fotografija ili audio i video poruka, nedvosmisleno govori o mogućnostima i svrsi ove vrste stvaralačkog rada.
Naravno, naš je zadatak da ovakvu zanimljivu, ujednačenu i visoko vrednu produkciju prikažemo i naglasimo. Jednako kao što smo dužni, i kada godine možda nisu najplodnije, da pronađemo, valorizujemo i učinimo dostupnim dragocene radove u svim onim oblastima koje s pravom smatramo značajnim u inače važnom i ozbiljnom poslu promišljanja i stvaranja scenskih događaja. Najnoviji primeri “teatralizacije grada” i “urbanizacije spektakla” nam u tome samo pomažu.
Arto, Antonen: Pozorište i njegov dvojnik, Prometej, Novi Sad, 1992, str. 29
Andrić, lvo: Osatičani (Andrićev azbučnik), Matica srpska, Novi Sad, 1975.
Ibersfeld, An: Čitanje pozorišta, “Vuk Karadžić”, Beograd, 1982, str. 121
Simonson, Lee: The stage is set, Theatre Arts Books, New York, 1963.