loader image

Ti zamisliš, ja napravim

Prostori zanatskih radionica pozorišta predstavljaju kutke, daleko skrivene od očiju publike.

To su prostori zatrpani ostacima materija, viškom drveta, krpicama po podu, opiljcima na stolu za rezanje, sa specifičnim mirisom lepka i boje, sveže skuvane kafe, rano izjutra… prostori u kojima se čuju posebni zvuci mašina koje se nalaze u njima, zvuci sa radija koji se čuju u pozadini… zvuci smeha i buke koji nastaju u radnom procesu. Taj proces je vreme neprekidne razmene ideja i iskustava, prvo nečega što je neuhvatljivo i nematerijalno, samo ideja, koje, zatim, dobija svoj materijalni oblik i rađa se kroz veštinu umeća oblikovanja materijala.

Ljudi koji se nalaze u tim prostorima nose sa sobom godine nasleđenog ili stečenog iskustva; oni prkose vremenu u kome je  masovna proizvodnja preuzela apsolutni primat u svim sferama ljudskog života. Sve što se u radionici pravi, ima svoj poseban put nastanka, vreme koje je potrebno da miruje, da jedan materijal „upozna“ drugi, da se boja umiri na površini materijala, da prava mašina bude upotrebljena na određenom materijalu… zanatlije poznaju vreme trajanja tog puta jer njihove vešte oči koje procenjuju mogućnosti, i sposobne ruke koje sve povezuju, to rade dugo i sigurno.

Kada se podigne zavesa ili kada se upale prva scenska svetla, sve do tada napravljeno na pozornici izgleda kao da je sa velikom lakoćom samo spušteno tu, ispred publike, pa svo vreme izrade, strepnje da li će uspeti, povreda vrednih ruku,  ostanu skriveni daleko, daleko u prostorima iza zavese.

Svako pozorište ima nekog svog zanatliju, posebno veštog u nekom poslu; ima i funduse u kojima čuva različite predmete vredne divljenja, koji svedoče o značaju veštine umeća koja tvore magiju. Često se u pozorištima prepričavaju sećanja na tapetara koji je bio izuzetno vešt i uredan, na vlasuljarku koja je mogla da napravi sve, na nekog stolara čije su kulise izgledale savršeno, a stolica je mogla sve, pa čak i da leti… sve su to lepa sećanja i lepe priče.

Danas se sve više tih radionica zatvara i zanati postaju zaboravljeni.

U svom radu najviše pamtim osećaj divljenja i zahvalnosti svim majstorima koji su moje ideje umeli da dovedu do kraja i koji su, nesebično, svoje iskustvo delili sa mnom.

Pamtim jednu premijeru u pozorištu na jugu Srbije kada su majstori koji su učestvovali u realizaciji scenografije došli na kraju zajedničkog rada svečano obučeni, u belim košuljama i sa svojim suprugama, da mi se pohvale, jer su sa razlogom bili ponosni na svoj rad; takav odnos prema poslu je nešto najlepše što možete sresti. Nastanak pozorišne predstave je kolektivni čin i zanatski doprinos je podjednako važan kao i umetnički, tako da taj osećaj ponosa jeste bilo nešto najtačnije što sam ikada videla u odnosu prema pozorišnom radu.

Na pozornici se nalazi svet magije, ali iza pozorišnih zavesa, u prostorima radionica, nalazi se svet realnosti koji zaslužuje veliko poštovanje, a pre svega zaslužuje nastavak tradicije prenošenja zanata.

Danas se sve više tih radionica zatvara i zanati postaju zaboravljeni. Ako je umetnost refleksija stvarnosti, ta stvarnost će biti trenutak kada će se estetska slika koju nudi pozorište svesti na ready made, tj. predmete koji su dostupni samo za kupovinu, pa će prostori naše mašte ostati samo kao ideja, nerealizovana.

Ako možemo nešto učiniti da to ne bude budućnost, sada je idealno vreme za to.

Treba otići iza zavese, odškrinuti vrata radionica, razgovarati sa ljudima i usmeravati mlade da uče pozorišne zanate čije veštine mogu kombinovati sa novim, koje nudi novi, tehnološki svet.

 

                                                                                                                                                                                                                        Selena Orb

BIJENALE
ENG