Zajednički umetnički rad studenata master studija Scenske arhitekture i dizajna

Svaka porodica, velika ili mala, ima sopstvene priče – o ljudima koji su bili, imali nekoga, nešto radili, dolazili, odlazili, voleli i želeli; o mestima koja su gradili, rušili, čuvali i ostavljali; o predmetima koje su kupovali, koristili, dobijali, poklanjali i sklanjali. Čak i onda kada ih nema (priča) ili o se njima ćuti, priče ne nestaju. Nekih se sećamo, neke su nam pričali, neke smo sami konstruisali. A šta kada svi oni – ljudi, mesta i predmeti – nestanu, kada ostanu daleko iza nas, ili kada nema više nikoga da nam o njima nešto kaže? Šta kada dođe trenutak kada više nemamo koga da pitamo?

Rad (zamišljene) PORODIČNE PRIČE inspirisan je traganjem za uspomenama i sećanjem, i predstavlja složenu višemedijsku instalaciju, nastalu u spajanju osam pojedinačnih priča – insceniranih sećanja, ispričanih scenskim izražajnim sredstvima. Tokom tri meseca rada, studenti master studija Scenske arhitekture i dizajna, na predmetu Umetničke prakse scenskog dizajna, istraživali su porodične arhive, pisali priče i kreirali prostorne instalacije, hronološki ih povezujući od 1938. do 2015. godine. Svaki rad nosi ime osobe o kojoj je priča:

Radoje, Katarina Cimbaljević

Bora, Milena Grošin

Meja, Danijela Matović

Desa, Marija Milosavljević

Johan, Andrea Sabo

Dušan, Nikola Stojadinović

Milka, Milica Surutka

Janoš, Marija Varga

Nastavni tim:

Tatjana Dadić Dinulović, Daniela Dimitrovska, Vladimir Ilić i Andrija Dinulović

Dizajn prostora, produkcija i tehnička realizacija rada:

studenti autori, uz podršku Andrije Dinulovića, Vladimira Savića, Mirjane Ris, Andrije Pavlovića, Dragane Pilipović i Zoje Erdeljan.

Produkcija projekta:

Odsek za umetnost i dizajn, Departman za arhitekturu i urbanizam, Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu

Fotografija:

iz porodične arhive Milosavljević i Dadić